Ima nečeg mazohističkog u činjenici koliko mi, igrači volimo da igramo horror naslove. Jednostavno volimo da nam bude neprijatno, teško, nelagodno. Volimo da budemo uplašeni i da nam stalne misli prolaze kroz glavu.

Jedan od razloga sigurno jeste to što je bolje da se sve to dešava u igri nego u stvarnom životu, ali ponovo, u trenucima budem izbezumnjen činjenicom koliko želimo da budemo prestravljeni u nekim igrama. Današnji naslovi se često okreću ka raznim klišeima horora, kao što su jump scares ili neke jezive scene bez dubljeg objašnjenja. Retko koji naslov vas kupi atmosferom, muzikom, prostorom i misterijom koja bi vam ledila krv u venama.

Alien: Isolation je elemenat horora odradio skoro pa savršeno, a naravno tu je i Dead Space, koji više može da se svrsta u akcioni horror. Pored toga Frictional Games su sa svojim Amnesia: The Dark Decent skrenuli pažnju na sebe kao kreatori jednog od najboljih horror igara na tržištu. Tu nije bilo jump scareova, već elementi nemoći kao i ograničenih resursa kada je u pitanju vaše preživljavanje. Nakon prvog Amnesia naslova, dobili smo još nekoliko njih, ali je na kraju naslov koji je započeo ovu franšizu ostao najbolji u serijalu. Sada smo dobili novi Amnesia naslov, sa podnaslovom The Bunker i sigurno je, posle prvog dela, najbolji u serijalu.

Vi preuzimate ulogu francuskog vojnika u rovovima prvog svetskog rata, tačnije 1916 godine. Prvi zadatak je poprilično jasan, preživeti rovove i doći do bilo kakvog skrovišta koje će vam dozvoliti da uhvatite dah od bombi, gasa i haosa ovog brutalnog rata. U trenutku kada mislite da možete pobeći gubite svest i posle određenog vremena se budite u bunkeru, bez znanja kako ste došli dotle i ko vam je pomogao da preživite. Svi u bunkeru su mrtvi, a vi uskoro saznajete da je razlog tog stanja drevno čudovište koje luta između zidova, podova i plafona. Tada saznajete da je vaš jedini i konačni zadatak pobeći iz bunkera, po apsolutno svaku cenu.

Za razliku od većine horrora na tržištu Amnesia The Bunker je neprijatna i stresna, nešto slično kao što je bio Alien: Isolation. Ovde horror nije u jump scareovima ili jezivoj muzici, već u celokupnom okruženju, situaciji u kojoj se nalazite i naravno jednog neprijatelja koji vas uporno proganja gde god krenuli. Čim krenete sa igrom, čak i u prvim momentima radnje, osetićete kako ta neprijatnost raste, kako se polako šunja, a već posle desetak minuta vas obuzme celog. Frictional Games su odradili odličan posao poprilično jednostavnim metodama da nabiju taj osećaj horora, stresa, neizdržljivosti kod igrača, oslanjajući se na poprilično jedostavnu mehaniku mraka.

Svi smo se nekada plašili od mraka, neko kada je bio mali, neko kada je odrastao. Iako većina nas pokušava da racionalizuje mrak time što je sve isto kao dan, samo nema sunca. Ta činjenica da nema sunca, osvetljenja, tera naš mozak da zamišlja razne horrore koje mogu da se nalaze u mraku, da nas gledaju iz njega, da čekaju pravi trenutak da skoče na nas. Upravo je to osnovna mehanika u ovo jigri. Svetlo vam je ograničeni resurs ili resurs sa velikom cenom ukoliko poželite da ga vidite. Upravo zbog toga, cela filozofija gameplaya se oslanja na šunjanje, skrivanje, igranje žmurki sa jedinim čudovištem koje šeta tunelima bunkerima i čeka da zgrabi jedinog preživelog vojnika, to jest vas.

Ovde nemate neku preveliku naraciju priče, niti nekoga ko vas usmerava ka stvarima koje treba da odratite kako bi pobegli sa ovog prokletog mesta. Igra efikasno pravi priču stvarima, mrakom i zvukovima koji se čuju oko vas. Na vama je da, bez nekog preteranog redosleda, pronađete načina da pobegnete iz bunkera i od ovog drevnog čudovišta. Upravo zbog toga, cela mehanika i napredak kroz igru se oslanjaju na snalažljivost i eksperimentisanje igrača. Jednostavno morate da birate trenutke kada ćete istraživati, pomerati objekte, praviti buku, jer kombinacije buke i mraka su loš recept za preživeti u bunkeru. Svaki šum približava čudovište bliže vama, a u trenucima kada vaša nepažnja dođe do limita, pojaviće se baš ono, to čudovište koje će vas zgrabiti i naterati da krenete igru sa poslednjeg save pointa.

Sloboda je mač sa dve oštrice, super je kada možete sebi praviti svoj put, ali ona donosi i taj osećaj preplavljenosti sa mogućnostima koje su vam na raspolaganju i zaključak da morate biti sistematični. U glavnoj sobi, koja će služati kao početno mesto istraživanja celog bunkera u svakom trenutku, ćete imati mapu. Ona će se iscrtavati kako budete istraživati određene delove, kao i markirati mesta koja su bitna za vaš napredak. Rešavanje svih prepreka i zagonetki i njihov redosled je na vama. U toku prelaska ćete nalaziti razne stvari koje će vam pomoći u naporima da pobegnete odavde. Gorivo koje će biti krucijalno za aktiviranje generatora koje će odreženo vreme osvetljivati bunker, metkovi koje nećete naći previše, koje ne služe za ubijanje već za savladanje prepreka i rešavanje zagonetki, ajteme za lečenje ukoliko vas zgrabi čudovište i ostale. Zanimljiva mehanika kod generatora je to što sa vašim džepnim satom možete sinhronizovati koliko vam je vremena ostalo na svetlu. Ovo sa jedne strane jeste olakšavajuća okolnost, ali kada bolje razmislite, samo još jedna stvar koja vam nabija tu neizvesnost, stres, pritisak u toku igranja. Na svetlosti će se čudovište ređe pojavljivati, ali činjenica da sat odbrojava do trenutka kada se ono može pojaviti ispred vas je stvarno zastrašujuće.

U trenucima kada trebate da rešite zagonetku ili da napravite otpor mnogim zapaljivim buradi koje budete nalazili, naravno uz pomoć eksplozije, pitanje tog takozvanog tradeoffa. Svaka akcija pravi određeni haos na mapi i morate se zapitati, da li je vredno u tom trenutku uraditi to i rizikovati smrt kako bi došli do prostorije iza zatvorenih vrata. Dobro je unapred praviti plan gde ćete krenuti, kako ćete rešiti zagonetku koja je ispred vas, problem ispred koga se nalazite. Čak i kada ulazite u određene obračune sa mrakom i zagonetkama sa dobrim planom, uvek može da se desi neočekivano, jer akcije čudovišta nisu skriptovane kao u nekim igrama, već reaguje na ono šta vi radite u bunkeru. Tada sledi period improvizacije i snalažljivosti u mraku. Brzo razmišljanje, haos i strah koji u tom trenutku moraju da izvuku najbolje iz vas.

Nije mrak i čudovište jedini neprijatelj u bunkeru, tu su glodari koji mogu da vam prave probleme, okej ne toliko probleme koliko buku koja može dovesti čudovište do vas. Intentar je još jedan, da kažem neprijatelj koga imate. Limitiran inventar vas tera da planirate i odlučujete šta možete poneti sa sobom kada se uputite u istraživanju hodnika iz kontrolne sobe. Često ćete biti u situaciji da neke, naizgled vredne stvari nećete moći sakupiti jer nećete imati prostora kod vas, tako da mora postojati taj takozvani backtracking od jednog metsa do drugog, kako bi doneli korisne stvari do kovčega u kojem možete čuvati dragocenosti.

Amnesia The Bunker je prva igra u serijalu u kojem imate oružje, ali kao što sam već napomenuo, njegova svrha nije ubijanje neprijatelja, već u nekim trenucima zastrašivanje čudovišta, jer ga ne možete ubiti mecima, kao i rešavanja zagonetki koje je ispred vas. U jednom prelazu sigurno nećete naći više od 20-30 metaka. Još jedna stvar koja otežava ceo proces je način repetiranja pištolja, što nije odrađeno po sistemu ostalih igara. Vi u igri morate pažljivo, ubacivati metak po metak u burence revolvera, što samo još više nabija tenziju u trenucima kada vam je pištolj preko potreban i kada su sekunde bitne za preživeti ili učitati posednji sejv.