by Nenad Divljakovic in
PC recenzije RECENZIJE

Ako niste čuli za Ghosts ‘n Goblins, to znači samo da ste mladi gejmer. Serijal je započeo još na Commodore 64. Što se tiče žanra, sve igre pripadaju akcionom platformeru.

Ako ne znate, ova igra je poznata po svojoj brutalnoj težini. Ovaj naslov zovem Dark Souls pre Dark Sousla, jer posle sesije ćete upaliti Dark Souls da se opustite.  

NES verzija je bila teška prvenstveno zbog loših kontrola, ali kakav je slučaj sa Resurrectionom da li je igra vredna vašeg novca i vaše pažnje saznat ćete u nastavku recenzije.

Ghosts ‘n Goblins Resurrection je predstavljen kao prerada (remake) originalne igre, iako se komotno može reći da igra samo pozajmljuje ideje i motive iz čuvenog originala. Igra je prvobitno došla kao Switch ekskluziva, ali napokon smo i mi koji nemamo Switch dobili  priliku da je zaigramo. Kao što sam već pomenuo, igra je 2D akcioni platformer kao što su to i ostale igre iz serijale bile. Preuzimate ulogu viteza Artura koji treba da spase kidnapovanu princezu. Zvuči poznato? Jednostavno nije igra koja ima, ili koja treba da se igra zbog priče. Ako vam Artur poznato zvuči to je zato jer se on pojavio i u još nekim Capcovim serijalima kao borac.

Pa hajde da vidimo šta su glavne promene u odnosu na original. Šta je ono što prvo vidite čim upalite neku igru? Naravno, to je grafika i vizualni stil. Primetna je razlika jer umesto pikselizovane grafike, smo dobili ručno crtanu, sa ručno nacrtanim neprijateljima i pozadinama. Odmah ću da kažem da ovo ne može svima da se svidi, ali ne dozvolite da vas ovo otera od igre jer se ni meni na prvu nije svidelo, ali kako sam igrao, tako mi je postajalo sve bolje i bolje. Meni se lično dosta svidelo na kraju kad sam sumirao utiske, ali moram reći da animacije u igri mogu da budu kao u nekim starim i jeftinim indie igarama.

Sa grafike bih se odmah prebacio na zvuk i muziku. Dobili smo remix stare NES muzike i mogu reći da je bilo sjajno slušati je ponovo. Sama zvučna podloga je dosta dobra.

Kao i što ste mislili, i ovde vas napadaju neprijatelji koji se neprestano stvaraju, a na vama je da ih nekako izbegnete ili uništite uz pomoć raznovrsnog asortimana oružja. Opet imate veliki asortiman oružja, ali kao i pre ne možete da koristite koje hoćete i kad hoćete već možete da pokupite kad neko nasumično ispadne iz ćupa. Nakon dužeg igranja ćete dobiti pojačanje koje će vam omogućiti da nosite dva od jednom, što jeste dobra stvar.

Ako ste old school gejmer i brinete se o tome kako igra neće dovoljno podsećati na prethodnika, i da vam neće pružiti taj osećaj, varate se. Opet je pakleno teška, i opet ćete umirati po 30 puta na jednom nivou. Prvo sam upalio igru sa željom da zapisujem koliko puta sam vidio ekran “game over”, ali sam odustao jer sam se plašio da mi ne ponestane papira u kući. Da se odmah razumemo, Ghosts ‘n Goblins nikad nije bila igra bazirana na skillu. Ovde je nekako cilj da naučite level napamet jer se neprijatelji neprestano stvaraju i napadaju vas, a na vama je da prođete nivo.

Bossevi će vam biti poznati, a neki od levela su prošireni iz originala (ima i skroz drugačijih).

E sad dolazimo i do problema igre – kontrole. Glavni razlog zašto su i pre igre iz ovog serijala bile teške su katastrofa kontrole, ali nažalost ta tradicija nije ni ovu igru zaobišla. Da krenem od početka. Vi u ulozi Artura se krećete vrlo sporo i tromo. To nije problem toliki na prvu, ali uzmite i na to dodajte da su neprijatelji veoma brzi i da često morate da razmišljate unapred. Skakanje u igri je takođe problem jer možete da skočite samo gore ili samo ka napred, a nema pomeranja u vazduhu. Ovo je sa jedne strane za pohvalu jer su ostali autentični, ali mogli su barem da dodaju opciju da se koriste moderne stvari. Težina će zasigurno odbiti mnogo igrača, tako da bi to bio dobar potez, ali šta je tu je. Svakako volim izazove.

Hoću da objasnim još jednu stvar. Dark Souls se proslavio baš zbog svoje težine, ali zašto onda ovoj igri to uzimam za zlo? U redu je kad  se igrina težina zasniva na vašem umeću, ali kad se  težina zasniva na praistorijskim kontroloma, već nije u redu.

Jedan vrlo zanimljiv dodatak je CO-OP mod koji nažalost nisam imao priliku isprobati.

Zaključak

Evo nas, došli smo do samog kraja. Verovatno ćete pomisliti kako nikad nećete hteti da ovu pređete iznova zbog svih nedostataka, ali za divno čudo, ja sam imao skroz drugačiji osećaj. Igra me vukla da je igram opet jer ima još mnogo dodataka da se otključa, plus nakon prvog prelaska dobijate pristup shadow verzijama levela, i kada na njima pokupite sve, tek tad vas igra vodi ka pravom kraju. Ono što mi je od svega najbolje je to što je igra uspela da postigne jedan efekat koji na mene ni jedna igra nije uspela u zadnjih par godina, a to je osećaj uspeha. Neopisivo je kako je dobar osećaj kad ovu igru završite. Ovo je naslov pre svega namenjen old school igračima, ali ja bih preporučio da je i mlađi probaju jer ako ništa, bar će videti na čemu su njihovi roditelji odrasli. Igra definitvno ima dobar šarm, ali je možda previše autentična.

[/vc_column_text][review_summary reader_ratings=”true” positives=”Igra je zadržala stari šarm Souls prije Souls igara Remix NES muzike” negatives=”Zastarjele kontrole Manjak modernih opcije” title=”” summary=””][rating title=”Gameplay” value=”8″] [rating title=”Replayability” value=”6″] [rating title=”Prezentacija” value=”8″] [rating title=”Zabava” value=”6″] [/review_summary]

Share Post:

Related Posts

One Comment

 by MonteCristo in 19/06/2021

Igra me malo podsjeća na KONAMI-jev Castelvania: Symphony of the night, ali samo djelomično. Igrao sam ovo kao klinac na bratovom Nintendu 64, tada mi je igra bila izuzetno dosadna jer mi je bila preteška. Volio bih je ponovno odigrati čisto da vidim dokle ću dogurati i hoće li mi ostaviti onaj isti dojam kao što mi je ostavila kad sam bio klinac (vjerojatno neće).

Leave a Reply